1.

Грађани Слануше и Пашановца згледаше се од чуда кад два мајстора почеше да разваљују ограду на Толовим Зидинама. Године су прошле, хиљадама деце родило се, одрасло, оженило се и умрло, а нико их не додирну, не помисли да на њима шта озида.

Зидао их је неки Толе, одмах пошто су Турци истерани из Града, чије развалине стоје још на једној одвисној стени поред вароши. Толе је хтео сазидати нешто дотле невиђено, нешто што је требало одговарати великим надама тога доба кад се мислило »од мора па све до карпатских гора«. Изабрао је крајњу тачку Пашановца, једно брдашце, које је готово у средини вароши, а опет је целу надвишава. Новац је потрошио док је брдо сасекао. После га је подзидао најлепшим каменом тесаником, поплочао двориште, подигао бунар на шмрк, сазидао дивне степенице као у двору; ископао подруме чак под улицу, ударио темеље широке као град, оградио то дотле невиђеном гвозденом оградом са копљима, па кад је хтео на темељима да подигне кућу, нестало му новаца. И Толе застао. Грађани су збијали шалу, смејали се, и то је једино добро што се отуд видело. Ти савршени темељи без куће стоје неплодни, зарасли у коров, од кнез-Михајловог времена па до наших дана. Нико више не води рачуна о њима. Само, увече, жене и ' деца клоне се од овог места као од проклетства.