Био је понедељак, кад се у овим местима имало мало посла, те су се ту искупљале механџије, трговчићи, покоји занатлија, и распитивали се какво је то чудо. Два мајстора су радила вредно, онако како се то може кад је зидар у исти мах дунђерин, калдрмџија, ћерамиџија и молер. Погодили су посао ђутуре, па им није било до докона разговора, него су чистили коров, мерили затегнутом канапом, тестерили греде и закуцавали даске. На питања шта раде они би набусито одговарали: »Ај’, гледај своја посла!« — или уопште нису ништа говорили.

Тек доцније неко примети једног младића, који је стајао мирно, није питао ништа, додавао мајсторима час кесу с ексерима, час који алат, а није био из места.

Овај млади човек носио је на себи плаво одело, шешир кицошки, кравату од кинеске свиле, чије крајеве је планински ветар забацивао преко рамена. Имао је дугу косу. Капут је закопчавао на последње дугме. Лице му је било одвише нежно, руке мале, беле, а очи замишљене и мутне. Кад би нешто рекао мајсторима, глас му није био сигуран, и лице би му облило неко чудно руменило, готово плаво.

Да га је посматрао какав лекар, помислио би да је овај млади човек наклоњен тешким болестима. Међутим, у групи радозналих маловарошана који су мерили странца није било доктора. То су били људи који се не брину за наклоности, за будуће патње, већ обичан свет који живи за данас, који се стара за најпрече потребе и води рачуна само о томе како се зарађује хлеб. И они су погађали шта ће овом младићу тај дућан: један је тврдио да је комендијаш, други посластичар, а трећи фотограф.

Овај последњи се није преварио. То је био нови фотограф за град Ужице и околину, Младен Бркић.

Појава фотографа у тој вароши, где је овај занат припадао још царству чуда, био је догађај за све. Грађани су се препирали да ли ће се тај посао рентирати, школе се спремале да се по разредима фотографишу, варошка интелигенција се сећала о мрачним коморама и расправљала теорије светлости, жене су загледале витак стас овог нежног странца, а девојке су уздисале за краватом од кинеске свиле. Нико у вароши више није био интересантнији од новога фотографа, па се једно време само о њему говорило, мада му се добро ни имена није знало.