То вам је некакав дугајлија. Мршав је као берлински дијурниста. Гледао је непрестано преда се — као да се од некога стидео; а кад би се мало усправио и погледао у ме, и то је чинио као крадом. — Једном уграбих, те му завирих право у очи. Оне су се светлиле као у гладног курјака. Изгледао ми је сетан; па и опет би с часа на час севнуо неком неразговетном срџбом — баш као да му се у души кувала некаква луда мисао. На ме је погледао с неком врстом подозрења....

С времена на време мој би кочијаш стао око себе некога ђавола намештати, и том би приликом уграбио да ме погледа. Враг!... Његово би лево око пакосно креснуло, а десни би му се брк чисто уздигнуо. Баш као да ми је хтео рећи:

„Је сам ли вам казао, да је ак?... Видите — он већ на вас подозрева. Да му је како год могуће, сад би вас избацио из кола.... Така је то сорта радикала!”