сам Чапариз, само што је овај знао његов план боље произвести него што би то сам Спасојевић кадар био, јер је Спасојевић теоретик а Чапариз практик, што је велика разлика.

— Дакле, Милане, би л’ се женио?

— Оканите ме се; имам од тога веће бриге.

— Какве су то веће бриге? Дваест и неколико година стар, па адвокат, мој колега, а ја сам био тридесет и пет година кад сам постао адвокат. Каква је то разлика, па шта фали мени?

— Код вас је сасвим друга ствар. Ви сте се од почетка на то дали, па за боље не знате. Ви држите да су адвокати први људи на свету.

—- Јест, од адвоката може и министар постати, а има доста и министара који су били адвокати.

— Тако исто и бербери говоре за себе, — рече потсмешљиво Милан.

— Хвала лепо, кад адвоката са берберином упоређујеш, — рече с неким негодовањем Чапариз.

— Та, и један и други брије, — рече шаљиво Милан.

Милан је почео већ веселијим тоном. Изишла му је мало из главе брига о будућности, а кад је био добре воље, знао је бити весео и саркастичан.

— Дакле, Милане, тако: адвокат и берберин свеједно!

— Та да, кожодер и један и други.

— Лепа ствар, — рече Чапариз, мало љут, истреса лулу и попије чашу вина да задави јед.

— Господине Милане, велику сте реч изустили. Адвокати - су људи који бране правду, штите невиност, а нису кожодери, упадне мало озлојеђен Спасојевић. Његово суво, жуто лице, добије ванредно руменило. Види се да је увређен, јер он, осим што је сенатор, и адвокат је, прави дипломатикус, иначе човек мирне нарави какве је у адвоката тешко наћи.

— Опростите, господине, ја нисам намеран да вас вређам! Вас поштујем, само мом господину куму говорим смелије, јер га сматрам као оца, и већ ми је и сувише што ми адвокатлук толико густира, — одговори Милан.

— Па, што сте онда учили права? — запита Спасојевић.

— Учио сам и друго што осим права, али сам изгубио скок откако сам постао адвокат као из неке друштвене нужде, да се не каже да баш нисам ништа.