Томе се није чудити. Милан мисли о себи да ниједан дан у животу свом није био срећан. Милан није био богзна какве лепоте младић, али здрава тела и сразмерна састава. Искреним понашањем и својим меланколичним погледом, покрај свог нешто сношљивог лица, задобио је многа срца без разлике пола, крај све своје чудне нарави, јер каткад је био у друштву весео, каткад опет тако смућен као какав мизантроп.

Софроније Чапариз био је човек преко шесет година, средњег али покрупног стаса, широких прсију, трбушаст, црта на лицу правилних, само сувише великог овнујског носа и великих вилица. Највећма се бринуо о благоутробију, о свом стомаку, и доиста је имао апетит да му се могло завидети. Осим онога што је у школи читао и чуо не зна ништа даље, и био је један од оних адвоката које практикусима зову. На теорију није давао ништа, пракса му је била све. И био је поносит на своје адвокатство. Милана је волео, само што му се његова снужденост није допадала.

— Милане, што си се тако снуждио, ваљда су ти шајке потонуле? Тако млад, нов адвокат, можеш далеко дотерати, само да имаш мало више воље, па мало више практике него теорије.

— Добро је знати најпре теорију, — упадне Спасојевић.

— Све то настрану; нема над праксом ништа! Па, сад да дође најпре к мени у практику, шта би од њега могло бити! Па, још да ми није кумче, моја га жена крстила, дао би’ му моју Пелагију, али овако не може бити, духовно је сродство: пада јој брат. Би ли, Милане, био мој зет?

Пелагија, нешто као постиђена, устане, осмехне се, погледа Милана и оде у другу собу, али седне близу врата да чује шта се разговарају.

— Ту брак не би био на свом месту по закону, — упадне Спасојевић.

— Шта не може бити! Баш кад би се хтело, морало би се. Оно се чини немогуће, али код адвоката мора бити све могућно, као год што и у рукама доктора нема отрова. Само да ја знам да се њих двоје слажу, ја бих већ добио за њих дишпензацију. Управо да ти кажем, ја њега само пробам, а ја сам му сад као и отац, а ти — ти си само један теоретикус.

Доиста, Спасојевића су у вароши и околини држали за највећег теоретика. Од њега су тражили и адвокати савета, па и