1.

Био је новембарски дан, већ у половини тога жалосног јесењег месеца. Милан Негован седи код свог кума, Софронија Чапариза, у соби са изгледом на главни сокак, у малој вароши А. Напољу ветар студен, вејавица. Пред прозорима дудово грање голо, једва који жут лист на њему. Небо натуштено, сва природа невесела, биљке у мртвилу сем њиховог корена, који чека пролеће да подмлатком изадре. После лепе бербе, лапавица. Ласте отишле у топлију постојбину; вране се већ посветовале где ће се станити. Сад блато, сад снег, сад ветрови, да се сви рђави тавани кламићу. Гадна јесен, гадан дан, мада је дан Ваведења Пречисте Богородице.

Милан Негован, готово још младић, тако око двадесет четири године, учио је у животу много којешта, и добро и зло, па између многога и права. С натегом је постао и адвокат, против своје воље, својих осећаја, не зна ни сам како, готово на силу. Разговара се са својим кумом и господином Петром Спасојевићем, сенатором и првим јуристом у целој вароши. Док се Чапариз са Спасојевићем кошка о великим правним питањима као што је: репозиција, реегзекуција, actus majoris potentiae brachium — дотле Милан Негован у својим сањаријама гледа кроз прозор како уздивљала природа бесни, па и у његовој души завладао немир. Не слуша шта се они разговарају. Бурно срце и бурна природа гоне га да гледа како се последњи жути листићи, ветром гоњени, лепршају и падају.

Код другог прозора домаћинова кћи, ситна, црнпураста, лепог лица девојка, тако око дваест година, витка, ситнушаста и красних црних очију, а на крилу јој бела мачица. Она је глади, а мачка преде. Госпођица баци љубазан поглед на Милана, али овај се сасвим изгубио у узбурканој природи, па и не опажа њене умилне погледе.