па је ту прекинуо путовање, да се одмори, да руча или да притегне опанке — и остали сви су ту стали и пристајали у једној од успутних механа, где их је, по степену госпоства, пред вратима а под ступовима надстрешнице, дочекивао газда, момак или слуга са водом и слатким од ружа или купина.

Било је пред вече, кад је путањом, што вођаше из оближњег села варошици, замишљен корачао млад сељак, одевен у одело, какво се онуд носи, полу празнично, просто али чисто. На глави му фес, што се још тада носаше, за разлику од правог турског, са ширим теменом и богатијом кићанком, а то складно заокругљује лице и уздиже топао а благ поглед, што карактерише Шумадијску расу. Отворено кестенаста коса и дуге јасне веђе, прав нос и врло лепи мали брчићи над црвеним уснама а усред чиста обријана лица, дају му вид углађенијег човека, ма да је у сељачком руху. Кошуља празнична од танковијег провидног платна, са златом извезеним колиром и тацлијама; остало, осим простих белих гаћа и црвених опанака, еве је од простог сукна. Та чистота, поред простоте, имађаше нечег допадљивог на себи, полу празнично одело у радни дан пак потврђиваше да пред нама није обичан сељанин. То потврђиваше и држање младићево. Висок и гибак стас, онај таласасти па ипак при завршетку сваког корака одсечни ход — били су својственост овамошњем становништву, али неки покрети руке и главе одаваху човека од оделитијег укуса.