—- у суседству са баба-Настом или стрина-Јелком; прочита се које писмо од детета у војсци, или која наредба на општинским вратницама и на механском зиду, или у новинама вест, понајразумљивија и понајчудноватија: о морској змији; о вампиру што дави људе у Брасилији или у Бреслави (Ђаче самоуче не може добро да види која му је то реч, што иначе није чудо поред оноликих штампарских погрешака у српским листовима); о Инглезу (а шта му је то?) који има браду од три боје; о новој моди по којој женске носе одостраг (ене!) неки набор (то ће одмах да окуша госпођица Цанка, — пошвабила се да Бог да!) и тако даље; па се уз то рачунају дани, колико има до Славе или до венчања или до Врбице, опет свако по свом занату.

Таква ти је ова варошица, а таква је била са незнатном изменом и тада, када се у њој догодио по себи незнатан, али, у колико се може предвидети, за нашу причу пресудан догађај.

Баточина је на путу према тадањем средишту Кнежевине, према Крагујевцу. Друмом, који је водио кросред средине њезине, јурили су лаки стремови са арњевима или без њих, а са оним малим али снажним и издржљивим коњицима каквих има свуда по северној половини Балканског Тропоља; ту су се стењући и шкрипући вукла натоварена рабаџијска кола; ту су понекад пројурила и тешка господска каруца са лепом опремом; туда је касао усамљени Јахач или је пролазио пешак