У оно време у поменуту каваницу скупљала се омладина српска. Нарочито је за време доручка или одмах по ручку оживело ово, преко дан мирно, место. Али најзгодније време састанку беше пред вече, кад другови посвршују своје школске часове или кондиције. Тада ту ври од живог разговора, шале, задиркивања, споразумевања или неспоразумевања. У то би доба она женска прилика на престолу била у свом елементу; тада се она налази у најбољем расположењу и у најгушћем диму; лице би јој тад дошло свежије, коса сјајнија, а усне руменије, по свој прилици од радости што је радња у цвету; па би се и она расцветала у пуном сјају своме и остављала би чак и своју неодвојну чарапу, да би се одала пикантном измењивању мисли са оном младом господом, што се око ње искупи и на које је она потрошила небројено нежних осмејака и милостивих погледа, уверена да ови не могаху одолети дражима што из ње овако пред вече бујају, те јој се приближују, без обзира, да ли ће на оволиком сјају опрљити криоца своје небрежљиве маште.

Ако овоме додамо још непрестано отварање и затварање врата, гуркање столица, звекетање судова, трчкарање момака, узвике порука и отпорука; онда ћемо имати од прилике свакодневну слику ове ђачке каване.

По себи се разуме, да се овај свакодневни ток често прекидао случајевима оделите природе, или епизодама занимљивим за гледаоце а трагикомичним за суделоваче — жртве каквог