тих сличица има ту исписаних објашњавања што се тичу слика, или стихова, па и изрека појединих специја (другова), које је ваљало овековечити, како би их млађи нараштаји имали пред очима, гледајући у њих са пуно признања према овим старијим преходницима својим, а прегаоцима за одржавање добре воље и за прогнање туробности у човечанству.

На овим зидовима висиле су и по које шарене слике у отрцаним оквирима, представљајући какву уображену врло нежну Емилију са белим голубовима, или побожну Геновеву са изврнутим очима и расплетеном косом, или ватрену Мариту са жутим цвећем у црним увојцима, или чаробну Зулејку са невероватно јако развијеним недрима; и све су те слике некада морале изгледати дражесне, да им нису доцније неки варвари свема нацртале бркове и Шпањолску браду. Кад би се којим чудом утишала граја, чуло би се болешљиво кркљање сата на зиду, који похвале достојном сталношћу увек унапред показује за један или два сата, како би ваљада опомињао младеж да што пре оде на рад или одмор.

Као свуда по већим градовима, где има иоле мало заједнице међу омладином појединих народности, тако су и у овом граду одраслији ученици по разним групама имали свој оделити живот, у који се, онда као и данас, тешко могло завирити са стране, не зато што би био скривен, већ због својих нарочитих особина, који је туђину увек нејасан и зато неприступачан.