што мора да је немачки, а одонуд „Cаffeе“, што ће бити по свој прилици француски.

Унутрашњост одаје толико је исто привлачна као и ови натписи. Кад би прошли поред каване и кад би се у истом тренутку отворила врата, први би нам поглед пао на неку врсту престола што стоји под неким високим ступом, и пао би обично на један други поглед управљен кроз тренутно отворена врата право у нас; управљач тога погледа женског пола седео би у том престолу са врло пријатно слатко-нежно насмејаним лицем а плетући вечито своју чарапу.

Човек иоле добра укуса и топла срца, у том слатко-нежном погледу, управљеном кроз тренутно отшкринута врата право, могао би назрети један цео свет слатких снова и вешто сплетених тајана, па кад би осетио чежњу, да све те тајанствености размрси, не би требао да учини друго до да уђе у ово примамљиво место, у које би га у осталом — ако, на пример, не би био онако идејалног укуса — мамили и чаробни мириси пржене каве и не сасвим рђавог дувана, као и весео разговор безбрижне момчадије.

Улазећи видећемо пуно једноножних столова од лажног белог мрамора поређаних поред зидова, на којима — на зидовима и на столовима — видели бисмо трагове неких арабеска, да их нису препокриле разне несташне шаре цртане оловком или четкицом у акварелу што представљају епизоде из живота познатијих чланова каванског друштва. Поред