— Лепо. Знај, и од мене имаћеш колико ти треба.

Павле му изненађено, али ипак нешто жалосним осмејком хтеде да пољуби руку, али старац му не даде да се захвали:

— Сад знаш да сам ти због ових писама одрекао летос помоћ. Но па реци колико ти треба?

Павле је оклевао. Ујак му поможе:

— Знаш шта; даћу ти одједном онолико колико ти треба за целу годину. Биће ти доста ваљда, ако ти дам онолико колико ти је благодјејање.

— И много, — одговори Павле.

— Много неће бити. Ти сад више не учиш школе; хоћеш мало и да видиш света, знам. Па ако ти устреба још, пиши ми. Да знаш: да ми пишеш! А не смеш се задуживати. Е, сад ако хоћеш, мо’ш да пољубиш у руку, јер видим да ме једнако хваташ.

Старац се слатко насмејао као човек који је у власти да чини добра дела, а уз то да се нашали, кад му се учини згодно. Тиме је и разговор био свршен.

За ово време док је Павле чинио своје завршне припреме, ујак га је обасипао својим практичним саветима, који су могли да представљају праву драгоценост за каквог ваљаног сапунџијског калфу што се у свет спрема; али Павле је и овако био захвалан на њима. Поред тога морао је још једном обећати ујаку, да ће редовно писати и да ће неизоставно јављати ако би му здравље