— Да се јавиш, него... А кад мислиш?

— Прекосутра.

— Лепо. Мало си се пожурио. Колико ћеш да седиш?

— Једну годину. Само једну, ујаче.

— Лепо, сине. И сад чуј ме. Слушао сам од твојих даскала (старинско турско-грчко име учитеља) да си био ваљан ђак, а ја знам да си добар дечко увек био. Имам вере да ћеш и одсад бити поштен. Али не може бити да је твоја мајка узалуд бринула. Ти ми се сад чиниш слабачак. Добро, из очију ти вири, да ти ја то узалуд приповедам. Па, нека буде, али дуже не смеш да останеш од једне године. Обећај ми.

Павле уздрхта при овом новом искушењу, при овом захтеву толико сличном ономе што му је мајка била поставила. Он се реши да буде обазрив и одговори:

— Не верујем да ће ми више требати од једне године.

— Ти врдаш; реци да ћеш се после једне године вратити.

— Добро; свакако мислим да се вратим за то време.

Старац га тек после неколико тренутака размишљања разумеде, затим му рече:

— Нека буде тако; где мислиш да идеш?

Павле полагано и пажљиво одговори:

— У Пешту.

— Имаш ли благодјејања?

— Мислим да ми је ове године још неће одрећи Господар.