кашљао? Овде сам те чуо да кашљуцаш, а чуо сам да си се код куће често заценио.

— Ја? Код куће? И ви сте чули? То није истина.

— Да нисам чуо?

— Не, већ да је то било. Откуд знате?

Старац устаде и извади из ормана три савијена писма.

— Ево ти, па читај.

Павле са све већим чуђењем отвараше писма једно по једно. У сваком стојаше потпис: „Твоја сестра Љубица“. То су била писма његове мајке. Рукопис био је кума-Милићев.

— Из ових писама мо’ш видети да ме је сирота ваздан преклињала да ти не дам новаца, да тамо идеш; да те не пустим одавде, већ да ти овде нађем службу, па и да ти говорим и срцу. Ту стоји још да си био много болестан, и да ћеш пропасти и са здрављем ако те пустим преко. Ја сам је морао послушати, била ми је сестра. Чинио сам што сам могао, а њу нисам разумео. Видех да си ослабео јако, а и сад си блед, али шта ја знам твоје послове.

Павле држаше писма дрхтећи и читаше узбуђено ове хладне преостатке онолике љубави. Затим их врати ујаку.

— Не, нека остану код тебе, добро је да их понекад прочиташ; још кад идеш у Швапску!

— Хвала вам, ујка, на вашој доброти; ја ћу вам се отуд по који пут јавити.