Павловим родитељима Бог вратио она добра која су му чинили, кад је био млад и зелен а у невољи. Али, ето, поквари се све; нису му ни о зетовљевој смрти, ни о њеној бољи ништа јавили, да би својом утехом бар олакшао смрт сиротици или да би се побринуо о њену здрављу, да доведе лекара, те да је можда спасе.

Али одмах за тим увиде да је у својим пребацивањима отишао далеко, те пређе на другу ствар.

— Божја воља! — рече. — Нека сте ви живиздрави, а за мене и за Јулку како Бог да. Сад си ми ти најближи. Ти си првенац. Њима Бог да прости.

Чим је овако свршио, ујна Јулка се подиже и изађе, да спреми вечеру, а старац позове младића да седне крај њега.

— А сад, да знаш: ја сам ти отац, и теби и оној деци. Ти си, до душе, већ израстао, али господска чељад подуље треба неге, него ми сиротиња. А ти си одвојио. Ти рече да ћеш да идеш преко. Ти знаш да се је твоја мајка увек противила, кад си хтео да идеш...

Ту ујак ућута и очекиваше одговор Павлов. Он одговори без забуне:

— Покојна нана била је противна зато што сам био дуго ван отаџбине, а и бојала се што сам овог лета нешто мало боловао.

Ујак сумњајући махну главом:

— Па неће бити баш мало. Јеси ли