кућице њезине, и околина мало подаље: све то нема ничега нарочитог, по чему би га подуже памтио, кад си га једном видео. А таква ти је она сама. Свега једна улица, а пет разноликих власти; једна школа, а седам кавана; преко хиљаду вредних земљорадника, а десеторо забринуте господе и занатлија — сразмера која би се и на остале наше варошице могла применити, само можда са још већим успехом.

Наоколо нешто мало лугова, а много пашњака; на висовима погдегде лоза, а у равни кукуруз. Овамо чујеш петао кукуриче, а онамо свињче грокће; одовуд певање какве веселе моме, одонуд пак псовка газда-Марка или чича-Рада; пас лане, крава мукне, маче маукне, гуска гакне и тако даље, све, како бива у местима уклоњеним од светске вреве; где су страсти ретке, а врлине тихе; где се несрећа ређе појављује, а срећа радије пребива; где се поједини необични догађаји дуго претресају, а годинама памте.

Ту, бар тако ти се чини, све иде својим, не толико одређеним, колико одмереним током. Учитељ сриче са децом у школи; поп гази по прашини са требником, увијеним у не сасвим чист епитрахиљ, под мишком; секе намирују живину, а снаше кљукају гуску за покладе; чобанин чува бравче у жиру; најстарији треби шљивик, а најмлађи љуљуша мезимче: свако по свом занату или како му је кад време. Уз то домаћин попије коју с ћатом у кавани, а домаћица проговори коју — и још по коју