желео, његов живот не би био ништа друго до непрестано и све дубље пропадање у бездан одакле нема повратка, и у душевно растројство за којим скоро долази и телесно. Његово пребиваше овде стварало би му стотинама прилика, да се сећа онога, што нема, а што није ни покушао да задобије. Зар да вечито кука као жене; да сања као деца; или да лута као слабоумни, а без наде да може кога наћи, ко ће га разумети у овим ситничарским приликама што га чекају, и то све да чини поред своје снаге које је свестан!

А он је још бацио поглед и у будућност. Ту је видео себе, како немирна и незадовољна духа оставља живот; видео је себе утонула у множину свакодневних поситних и покрупних дужности; — и то се видео свуда и увек без одређеног правца а лишеног својега највећега задовољства и своје највише замисли.

После кривоклетства му је престојала једино морална смрт, па још са свима оним набројаним тешкоћама: али кад га је мајка својом безобзирном љубављу већ отерала у ову моралну смрт, он је хтео бар покушати да себи набави оно највеће задовољство, што му је поред тога још преостајало.

И тако су његово лутање по ливадама и бреговима завичаја; његова велика повученост после жалосног породичног случаја, били управо једно непрекидно размишљање о томе, како ће да се докопа стазе, коју му је његова превелика жудња одређивала.