Он је завет учинио пола несвесно од бола, а у оном тешком и свечаном тренутку, под утицајем неограниченог поштовања према овој паћеници, коју је хтео да умири у последњем часу вечитога растанка, да јој из захвалности поднесе жртву, која је за њега била највећа али баш зато матере достојна; он је завет учинио још и од забуне што га је њено забринуто око прозрело до дна, па још и од стида и туге што је њену смрт највећма проузроковао главом он.

Али колико мора да је силна та материнска љубав, кад је кадра да наметне оволики терет на душу! Оволики терет — од кога се он никад неће моћи отрести!

Отрести... то је покушавао и несвесно. Јер кад се осећао свесним ове грешне замисли, тада је већ био у Крагујевцу, где је увелике спремао одлазак у иностранство.