IV

ПОЛАЗАК

Хајде, о хајде са мном, мој љупки, пролетњи цвете, На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света!

Војислав

Павла је, дакле, само смрт могла спасти својих смерова главне препреке: љубави материне. Само је овим грозним и највећим губитком могао постићи слободу одлучивања и независност осећаја. Као да је судбина баш с обзиром на ове осећаје хтела да га лиши оних двају створења, оца и мајке, којима ти осећаји припадаху у највећој мери, како би их одсада могао усредсредити само на једну једину тачку.

Али сада, када му је црна земља отела ту драгу препреку, - сада га је можда још чвршће везивало небо, чијим се именом био заветовао крај самртничке постеље мајкине.

Сада је у потпуној мери разумео ову истину: да материнска љубав живи и после гроба и да она и после смрти бди над дететом својим.

Метаподаци

  • Грофица Агнеша Јанковић : роман : ELTeC издање
  • Матијашић, Стеван М. (????-????)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Цветана Крстев
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Српска манастирска штампарија COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1897 - Ср. Карловци
  • Лиценца