срца које љуби прозрео мајкине рачуне, те се опет лати да јој објави одлазак.

Али тада се догоди нешто неочекивано, што је изгледало као последња али неотклоњива сметња Павловој намери.

У рану јесен напрасно умре отац.

Овај удар попрети да га занавек задржи у завичају, јер је, као по старешинству први и најпаметнији члан задруге, могао најбоље наставити и успоставити прекинути ред породични. — Мајка је и овај случај употребила за свој смер. Где год је могла то да учини неприметно, гледала је да замрси прилике и да Павлу тиме да више посла. Ако је она, као удовица породичне главе, имала ту каква удела, то је увек одуговлачила; тако кад је требало ићи власти, или решити о старешини задруге или друго што. Но и ово није смела подуже да удешава, јер су и остали могли да изгубе стрпљење. Напослетку Павле удеси све домаће послове како ваља.

Кад то би, реши се да оде у Крагујевац и да код ујака још једном покуша своју срећу.

Али се појави још једна, и то сад већ стална сметња.

Мајка је својим ранијим претварањем наслутила зло: почела је озбиљно да поболева и боловала је дуго.

Већ паде и први снег, и Павле не смеде да је остави.

Она га и није пуштала. Хватала се за њега грчевито, проричући њему пропаст а себи смрт, ако је остави.