— Па за који дан; време је.

Изиђоше у авлију и упутише се путањом према пољу. Ту пред прошћем мајка се заплака.

— А знаш ли ти да сам ја болна, да те више нећу видети?

— Хоћеш, нано; хоћеш.

Она се чисто трже на овај одлучан глас, у коме назираше мање од оне детињске нежности, које беше раније тако обилно у њему.

— Колико ћеш да седиш тамо?

— Тако једну годину.

— Нећу ја то доживети.

И одиста, кад је то одговорила, изгледала је тако трошна као њена мајка тамо у кући.

Павлу би много жао, те ућута. Осећао је, да је и овај пут побеђен. Морао је ствар оставити за другу згоднију прилику.

Тако се ова борба, коју бисмо могли назвати и нежном и одсудном, водила и даље између мајке и сина. Павле је гледао да се ма како приближи својој сврси, а мајка га никако није пуштала због своје болешљивости.

И одиста је од дана у дан венула.

Можда јој је понекад бивало и лакше, али је она то увек крила пред сином, и кад јој се једном здравље поправи за дуже време, она силом леже у постељу, само да се Павле не би наново прибрао, и да је не би смео оставити.

Но и ово невино лукавство почело је да губи своју моћ. Павле се ипак приближивао остварењу своје намере, јер је инстинктом