Он при овим брзо али слабим гласом изговореним речима погледа мало боље у матер, и тек сад виде велику разлику, коју је брига починила по овим иначе поноситим цртама. Јако порумене на простодушно питање пуно тешке слутње. Овој сељанци он је био дика, син њен најдаровитији и најмилији мећу својом браћом; она је у њ полагала сву наду и највећи понос свој, и он сада у одсудном тренутку увиде да је био на путу, да изневери ову неизмерну љубав, којој равне он још није досад могао да узбуди ни у којој другој жени.

Тронут уђе у млекар и ухвати мајку за руку.

— Нано, зашто се бринеш толико за мене? Та вратићу се ја.

— Ти ћеш да идеш?

— Па ја; ваља.

— Па како ћеш, кад немаш с чим?

— Имаћу, нано; мало што ми дају благодејања доста ће ли бити.

— Јеси ли здрав?

— Јесам, ништ ми, хвала Богу, не вали.

— Знадеш ли ти то тврдо?

— Знам,... мислим; зашто питаш?

— Јеси ли рекао оцу?

— Рећи ћу.

— Међер ћеш да идеш?

— Морам.

— Мораш? — Ту застаде, уздахну, па чврстим гласом настави: — Добро. Кад мислиш?