лека својој бољи, јер није могао овако без пута тумарати по чемерној долини мисаоној, у којој се век почео заглибљивати; требао је да нађе једном ослонца својој слабости ма у чему, и млада му га душа нађе тамо где му је био најближи: у одлуци смелој али бујној му машти најприкладнијој, у борби за идејалом. То је било, дакле, нека врста оног лечења, по коме се бољка не уклања одмах, већ се доводи до кризе. На то га је упућивала крв што му је у дамарима врила; мисао што му је у глави горела; здравље што је одсјаивало са белог му чела и румених образа и што је већ неприметно било зачето; на то га је упућивала и младићска снага што му запињаше мишиће; па онда положај што га је мислио извојевати у друштву; и прилично познавање оних туђих сјајних прилика, одакле је ономадне један леп зрачак пао и у ову дољу скривену међу питомим бреговима и на његово примчиво срце што је досада било мирно и безазлено: све то утврђиваше га у зачетој намери.

У овом расположењу ступи пред матер, молећи је да га саслуша.

Она је баш била у млекару изнутра, али пред отвореним вратима. Ова је зграда била мало удаљенија од куће, те их није могао нико чути. Кад је он споља ослови, да би имао нешто да јој каже, она подиже бледо сувоњаво лице њему и са страхом очекиваше његове речи.

Шта ћеш ми рећи?