а она га је гледала, подбочена, ведрим али и посматралачким оком.

Кад сврши, она га запита:

— Па шта ћеш сад?

— Не знам.

Даље није питала, али га је од тога дана посматрала још опрезније.

По њему се видело да још дубље размишља но пре. Није више толико много одлазио од куће, али је тим више тражио осаму. Често би, лежећи у џбуњу на трави, испустио своју књижицу и погледао горе, размишљајући о својој судбини и о своме незгодном положају у овом стицању осећаја са стварним приликама. Од своје досадашње лектире, Бернарден де Сен Пјера, пређе на Ле Сажа и доцније на Ларошфукола, али наскоро напусти читање, па оде у немирном размишљању проводити часове.

Како се јесен приближавала, он постаде све немирнији и све узрујанији. То је било у времену, када треба да полази на продудужење наука, које је у главноме довршио, али је сада налазио за јако потребно да своје знање допуни...

Па се дуго решавао.

До душе, увиђао је, да му онај догађај пред механом — а за њега беше одиста прави догађај, и то судбоносан — ваља да заборави, ако сам себи неће да изда неку врсту сиротињског уверења. Али што се више хватао за оваку трезвену одлуку, тим више му је она одмицала. Па ипак је морао да нађе