Саопшти, дакле, ујку и ујни да ће да се врати кући. Ови се живо противљаху, али он оста непоколебљив.

Крену се, дакле, натраг, кући.

Удешавао је да стигне после подне, кад су мужеви одсутни, а женске се разилазиле по сусеству, јер се надао да ће мајку затећи саму.

Тако и би. Мајка је квасила убрус пред кућом, а у соби лежала је мајка сама болна у постељи.

Павле се заустави на прагу собе и погледа унутра немило изненађено.

— Шта ти је, нано?

— Нешто сам болна. Приђи-дер.

Павле приђе и пољуби је у руку.

— Шта ти рече ујка?

— Ништа.

— Даде л’ ти што?

— Јок.

Мајка се очигледно обрадова и налакти се.

— Ваљда ти рече што?

— Рече ми да не да, што си му ти сестра.

Мајка хтеде да прикрије своју радост, али је син примети и тужно се осмехну.

— Ти си гладан; чекај да ти спремим штогод.

— Немој, остани ту; мајка ће.

— Не, не; минуло ми. Хоћу сама.

Он изиђе, а она устаде и хитро, као да није била мало час у болесничкој постељи, обуче се и спреми вечерицу.

Павле је озбиљним лицем али слатко јео,