подуже остао. Од тога човека сазнаде Павле да су странкиње ту вечерале по наваљивању оне најмлађе, која рече да јој се овај начин распореда куће јако допада, нарочито што има чардак. Павле се сећао да су и у Баточини вечерали на сличном доксату... Овај је чардак био налик у Швајцарском стилу са изрецканим шареним даскама, а тако исто беху уоквирени и прозори. — Кућа је била, као и околина, мирна. Из оближње основне школе пуштала се деца кући; кад се разиђоше и умукну њихов жагор, наново наста тишина. И двориште је било празно. С лева штале беху празне; спроћу велики зид неке подугачке куће, пред којом је била празна клупа; даље дрвеће и река. Овде је било свуда мртвило. И овде, и у граду и у Србији, мртвило — без ње.

Павле се с уздахом опрости с човеком. Кад је био на улици, помисли, е је ово расположење опасно по њега. Реши се да раскине с тим успоменама, које су претиле да коче његов напредак. Још је имао писмо код себе, то ваља предати Аустријском заступнику, који је још ту седео. Упути се онамо; али док је до куће стигао, сети се да му то ништа не би помогло. Успомене се не би могао ослободити, док је код њега онај мали златан крст, што га под кошуљом ношаше о врату. Како је било, и он сам не зна, тек се вратио ујкиној кући несвршена посла.

Како су дани пролазили, он све већма увиђаше, да му у Крагујевцу нема останка.