Књажева, који је такође носио титулу Књаз, јер је једном већ владао. Конак су већ спремали за његов долазак.

Овај конак био је, а и сада још стоји обновљен у сличном облику, на крају малога луга, првог „парка“ тада у Србији, на обали Лепенице усред града. Преко реке водио је ту узан мостић за пешаке. С десна била је мала црква са високом засебном звонаром од греда, а наоколо пространо гробље заграђено филаретама; овамо напред била је реалка премештена из Чачка; даље болница, и неколико господских кућа крај пута што вођаше у пивару, једином недељном забавишту отменијих грађана. Десно од мостића ишло се у чаршију, а лево поред дворца у Палилулско предграђе.

Туда се често шетао Павле. Дознао је некако да су оне странкиње, по препоруци из Пожаревца, одселе биле у дворцу. Није нужно напоменути, да га је ово сазнање наново узбудило. Сутра дан је већ двапут пролазио туда, а доцније још чешће. Једном се чак упусти у разговор пред дворцем са неким старим човеком, пола војником пола грађанином, који је ту вршио неку надзорничку службу. Код овога се распитао о појединостима, те га једном замоли да га одведе горе у конак. Овај му учини љубав. — Унутрашњост малог дворца била је по обичном распореду турских господских кућа. Доле повећи трем, у сваком углу по једна соба; горе то исто с изласком на чардак. Ту је Павле