Крагујевац тада не беше више престоно место владаочево. Књаз се у последње доба више бавио у Пожаревцу или Београду. Али како имађаше навику да често путује по Земљи, свраћао се више пута и у ово место и после својега одласка одавде. Мали дворац, под именом „Шарени конак“, — у ствари и по распореду и по облику летњиковац, на обали Лепенице, — био је увек приуготовљен за дочек господарев или његових синова, који су се ту родили.

Но и ако Крагујевац не беше више престоница владаочева, он је то био стварно у друштвеном и политичком погледу. Иностранство га је још једнако сматрало средиштем кнежевине, а о Београду и Пожаревцу имало је само ништо мало магловитога сећања из историје. Страна дипломатска заступства још дуго осташе у овоме граду, пошто се двор одавде и одселио. (У Београд се преместио најпре руски консулат.) Тако исто још остадоше овде главни заводи земаљски. И ако је, дакле, град полагано почео губити вид политичког средишта, ипак је у ствари још био то; интелигенција, трговина и занат, обрт и кретање народно још су се туда стицали, још су туда пролазили; друштвене и, већином, патријотске идеје одавде су се кретале у борбу, и само се она могла надати успеху, која је овде била истакнута.

Није, дакле, чудо што се и ујак Павлов највише надао да ће овде најпре и најзгодније моћи „сместити“ свога сестрића. Нарочито откако се очекивао долазак млађега сина