На то чича погледа у своју жену, која је оборила очи седећи на кревету поред миндерлука.

— Зашто, синко, питаш. — ту је чича био у очевидној забуни, а и домаћица му изгледаше да му не уме помоћи. — Зашто? Зашто? Зато што сам доста давао.

Павле га погледа тако чудно, да се старац застиде.

— На добро, да ти кажем зашто. Зато што је твоја нана моја сестра.

— Како то?

— Тако.

И старац погледа задовољно у своју домаћицу, као да је погодио згодан одговор.

Више није могао од њега да извуче Павле. На свако доцније питање понављао би, да је Павлова мајка његова сестра.

Уосталом био је врло пријатан и богато је угостио Павла. Шта више хтео је да га задржи у Крагујевцу, док не нађе згодну службу, што би трајало неколико месеци; али кад год би Павле споменуо да би хтео да продужи науке, постао је плах и одлучно одбијао све разлоге сестрићеве, у чему га је, за дивно чудо, живо потпомагала и његова жена иначе по нарави мирна и равнодушна.

Напослетку и Павле увиде, да нити има умна разлога да даље наваљује на одлазак, нити смисла његовим неодређеним сањаријама, - које иначе још ни пред самим собом не хтеде признати, већ се реши да остане ту, у чему му ујак свакојако иђаше на руку.