Сад је већ мајка почела да примећује ово нерасположење кћери и унука јој, и често би, сунчајући се пред кућом, пажљиво пратила погледом своју кћер, која око куће пословаше. Старица би тада уздисала и препоручивала јој је да чува своје здравље, „јер је и оно дете нешто слабачко“, треба да га пази, њено је.

Павле је међутим отпутовао у Крагујевац ујаку. Али на његово велико изненађење, ујак му овај пут одрече помоћ.

То је био тип паланачког трговца старога кова: у плавом турском оделу са широким фесом, дебелим спуштеним брковима и густим седим обрвама, испод којих јасно светлише живе плаве очи одајући бистрину ума и енергију. Био је варошанин који се обогатио својим занатом, сапунџијским, а неуморним трудом и многогодишњом штедњом, те је сад, седећи на миндерлуку и пушећи из чибука, одмарао старе кости. Он је темељ своме благостању положио оном помоћи, што му је у младости доста замашно пружао Павлов отац а његов зет, као старешина богате задруге. То никад није порицао, и често је и стварним доброчинствима одуживао, али то никад није достигло висину оне потпоре, што су му Павлови родитељи некада давали. Зато је младића јако изненадило чисто сурово држање ујкино.

— Кад умрем, — рекао је овај. — све ће бити ваше; сад више не дам ништа.

— Ама зашто, ујко?