вечитим бригама. Чича се није о њему много бринуо, видео га је „ваљаног и учевног“ и знао је да ће скоро у државну службу; једна година или неколико месеци овамо или онамо њему је било све једно.

Павле му рече још пре да ће да иде у Крагујевац или Београд, да тражи службу, ма да је волео да проведе још коју годину на страни. Државна је помоћ међутим била мала, а задругу је већ пре неколико година престао био оптерећивати. О томе је пре већ имао чешће разлагања са задругом и с оцем. Овај му препоручи да се обрати оном богатом ујаку Павлову, што је живео у Крагујевцу и волео Павла. Ујак није имао деце и често је своме сестрићу слао коју пару за школске потребе, док је овај још у оближњој варошици био ђачић. Ако му је доста још једну годину да проведе на страни, ту му ујак неће одрећи помоћ. Павле је ову мисао неколико пута одбацивао, али је сад наново прихвати, да и на овај начин објави мајци свој одлазак. И тако је овај разговор Павлов са оцем — изазван жељом мајкином — имао сасвим противно дејство ономе што је она желела.

Павле се, дакле, реши да оде ујаку у Крагујевац. И мајка, видећи како се он вешто припрема, малакше у своме очајању. Постала је ћутљива, често зловољна, каткад болесна. У сразмери, у којој је син јој венуо у некој њојзи тајанственој чежњи, у тој мери је клонула и она.