она види да „не ваља“; одлучила се да никако не пушта сина, докле се или не умири, или док она не дозна за узроке његову расположењу, па да му тражи лека. Због тога би често наводила разговор о њему с оцем или са њиме самим, и то онда кад он није могао врдати а да не изазове сумњу противу себе: обично увече, кад су сви после вечере сакупљени око огњишта, договарали се о потребама, одмарали се и правили распоред за у напредак. Павле је назирао материн смер, и одговарао је према томе, а она, знајући да није искрен, ипак је жудно ишчекивала сваку реч његову, да би и по њима могла саставити себи какво одређеније мишљење.

Ипак није смела да наваљује на њ. Од тога је уздржавала колико материнска нежност, толико и бојазан, да ће он планути, изгубити стрпљење и нагло отићи. А она се одласка његова бојала колико његове смрти. Нема сумње, овако се иде у пропаст; тамо њега очекује смрт; њега су опсениле виле. Ударила је и у враџбине, али узаман. Пажљиво пустила је коју реч и пред мајком, али од ње беше мало користи. Напослетку смисли да наговори мужа, да запита Павла шта мисли за унапред да ради? Даље никако није смела да иде. Од испитивања о узроцима чувала се добро, јер јој је то много отргнути чедо занавек.

Муж јој учини по жељи. Али је Павлу било лако да задовољи овог уморног старца одраслог и оседелог у непрестаном послу и