— Је ли, сине, нећеш још да идеш?

Главобоља му одуминула; сунце већ није жегло тако јако; са Севера се диже лак поветарац и пирка му у врело чело. Било му је лако и мило, и тихо одговори у силном узбуђењу синовљеве наклоности:

— Нећу, нано, нећу.

Мајка га пресрећна помилова и пољуби му сјајне црнпурасте власи.

Од тога дана наста борба, скривена и тиха, али тиме жешћа и одлучнија, између мајке и сина. Њега, и против воље, вуче нешто одавде, а она хоће свакако да га задржи, али да он то не види. Син, опкољен вештим сплеткама материнске бриге, јако се чува да ишта извесно ода о својим намерама, и уопште избегава да са мајком говори о самом себи, па је због тога и ређе код куће. Она је међутим добро видела његову унутрашњу борбу; често и радо је прихваћала мисао да је он „замиловао коју“, али није хтела да види везу између тога и његове жудње за одласком. Павле јој ништа није рекао о оној младој девојци, коју је угледао у друштву странаца, а она је међутим знала, да са овим расположењем он пре није долазно са својега пута из иностранства. Да је болестан — није; да је нешто скривио те се боји — није; да је бегенисао цуру те ваљада од тога хоће да бега — и то није, јер његово држање није правдало оваку претпоставку, у томе се њено око није варало. Тек