нам живот чини за мало лепим, али често за дуго грким. Ова је сељанка седела ту на земљи поред својег образованог сина, чије узбуђење ако није у први мах разумела, она га је слутила. Није хтела да га испитује. Нежност љубави њене хтела је да избегне сваки поступак који је издалека личио на насиље. Ово створење овде иначе се већ одавна уздигло над њом, једино их везују још природни осећаји, у које баш зато и није смела да дира.

Али га је посматрала брижним оком. Болело је што мисли на одлазак, а преко сваке мере је узнемирило што се одједном на то решио. Он је тако ретко долазио кући, у три четири године једанпут; кад је то последњи пут дошао, рекао је, да ће остати, а сад већ мисли да иде са кума-Милићем. Он то мисли; зна она: баш с кума-Милићем. — Боље да није ни пошао на школе.

Док је мајка овако размишљала, син је слатко спавао и снивао о некој великој богатој кући, како у дворани седи у сјајном мирисавом куту, а гледају га два лепа нежна плава ока.

Он се осмехну, окрете главу према мајци, и пробуди се. Први му поглед паде у нежне плаве очи материнске.

Сањиво али се благо насмехну и рече:

— Ти си, мила нано!

И метну јој тешку главу у крило и сакри лице у њену кецељу.

И на главу му паде суза; и чу шапат: