Павле после кратке почивке одговори:

— Може.

Кад отац сврши посао, остави кожу, да суши, те се заједно упутише у поље код жетелаца. Ту је нешто помагао и Павле, јер се надао да ће га телесни рад мало разгалити; али се брзо умори, те се уклони са сунчане жеге и легне у хлад под снопље, где болну главу положи да отпочине.

Лежећи дуго гледао је у светло небо, а памет му је лутала далеко од завичаја. Помисли, да му се мало час, кад је с мајком разговарао, извесна луда мисао усели у главу, и тек га поплашено лице родитељско опомену на дрскост намере. Махну руком. И тога се треба одрећи: нема смисла.

Окрену главу на другу страну и заспа.

Међутим женскадија донесе ручак, а са њима дође и нана. Код куће остаде само редуша с мајком, да припреми још остатак за вечеру моби. Док су радници ручали, мајка оде, да потражи сина. Нађе га у дну снопља мирно спавајући. Седе крај њега, те га посматраше замишљено и дуго. Њена проста, у свакодневном и све истом раду укрућена, душа није могла разумети сложене мисли синовљеве, нити је могла пратити лет његове гипке свеже маште. Па ипак образованост његова није могла да превари око материнско, јер се осећаји не преиначавају, исти су у свакоме, само им се облик мења у изразу, а то је и једино што ствара ону велику чаробну разноврсност у осећајном свету, који