— А где ћеш?

— У врбак, ако је тамо.

— А шта ћеш му?

— Па знаш, нано, ваља мислити на пут.

— На пут? — учини она преплашено. — Па ти још не хтеде ићи.

— Па не знам; видећу.

Устаде и оде брзо, да не види лице материно која зачуђено погледа за њим. Она је мислила тек да развезе с њим разговор, а он већ оде.

Оде према речици; прекорачи плот, па преко поља у врбак.

— Хој, бабо!

— Хој-хој! Јеси ли ти, Пајо?

— Ја-а. Где си?

Старац се усправи. Разапињао је кожу поред реке. Павле стиже до њега, наслони се једном руком на врбу и, гледајући у оца, чекаше неколико тренутака, док доврши.

— А где остаде синоћ?

Павле му укратко изговори све, па и случај са писмом.

— А где ти је то?

— Ево код мене.

— Па шта ћеш с њиме?

— Не знам; дођох, да те питам.

— А шта знам ја! Дај да видим.

Старац разгледа завој, па му вели:

— Да си га дао капетану.

— Шта ће капетан с њиме?

— Или да га однесемо у Крагујевац, тамо ће знати где ће с њим.