Мајка је међутим испекла погачу. Батином је одгурнула пепео са црепуље те му је завуче; тако подиже цео поклопац и постави на земљу; хитро извади врућу погачу голим рукама, потапша је и наслони о зид. Затим скиде пепео са поклопца и извуче жар испод црепуље те га одгурну у ватру, а суд остави на овом крају огњишта, да се исхлади.

— Ви’ш, испекла сам и тебе погачицу.

Она извади из пепела хлепче, обриса га брижљиво и излупа, те га опет обриса.

— Хвала ти, нано, ал’ не могу сад да јем.

То је било први пут да је одбио. Он је јако волео погачу из пепела, па кад год би се умесила у црепуљи, искао би да му се начини и онако.

Мајка га погледа забринуто и наново му пружи:

— Дед, одломи парче.

— Подај деци.

— Има за децу још две.

Павле одломи без воље и поче грицкати пијући врућу уз то, па како је приметно озбиљно лице материно, хтео је да је разговори.

— А кад иде кума Милић?

Мајка седе према њему.

— Сутра сабајле (зором). Довече не бих могла да му је умесим, јер ће чељад доћи гладна с поља; то, велим, сад.

— А где оде бабо?

— Тамо је у врбаку код коже; и он шћаше отићи с децом; а, велим, отиде ваљда.

— Идем, да га видим.