— А може ли у Смедереву све?

— Пе знам, сине. Кума вели хоће одатле још даље.

— Камо?

— Не знам како рече.

Покрај прозора стојаше ђаче и полугласно читаше књигу. Сад проговори:

— Хоће у Пешту на пазар.

У другим приликама мајкине речи, а примедба млађег му брата, прошле би без дубљег упечатка на Павла, али данас му глас чисто задрхта када брзо упита:

— У Пешту?

— Тако рече, — одговори му братац.

Мајка га погледа; седећи поред ватре од топлоте му зажарено лице пребледе; она то спази и погледа га испитујући.

— Теби је позлило, дете; јеси ли болан?

— Не знам, нано; канда сам назебао ноћас.

— Па, ја. Ми се овде забринусмо за тебе, а ти још и назеб’о. Тресе ли те грозница?

— Не, нано; глава ме мало боли, мало.

— Хоћеш једну врућу?

— Могу.

— После иди па прилегни, кад ниси спавао ноћас.

— Нећу; ићи ћу у поље да ми мало прође.

Снајка редуша, која је до сад у углу сејала брашно, доврши, истресе сито, још по који пут га изудара, па га обеси о велики дрвени клип у брвну. Скиде џезвицу за ракију, напуни је жутом шљивовицом, заслади, па је тури у ватру.