почеше се све већма појављивати. Први афекат што га потресе, кад је прочитао цело име на завоју писма, било је узбуђење страха, затим бол. После му се мисли све више замршивале; наста борба, да их се отресе, и насртај, да оборе. Са таким унутрашњим немиром достиже до половине пута. То је било код подуже јаруге, која се унакрсно продужавала до у дољу, где је пресецала друм. Преко ње, тамо на џади, вођаше мостић, каквих има тма Божја по српским путевима, саграђених од две дебље попречне греде са четири тањих уздужних над њима. Овај је мостић био рабатан и јамачно се под тешким путничким колима јучерашњих странаца срушио у јаругу, те се ту, можда, и сломио точак.

О тим странцима мислио је јуче да су неки обични, само нешто богатији, трговци које је у неколико уздигла необичност њихова предузећа и њихово добро васпитање; слутио је управо да су и нешто више, али је волео онако да мисли; једном се чак и упоредио био са њима, колико се сећа.

И од тог тренутка, како се овога сети, облада њиме стид. Главу није више носио тако право, а ноге почеше да му се повлаче по земљи, као у болесна или уморна човека.

Најзад стиже кући.

Ту о дивном летњем јутру било је живости, какве у ово доба обично бива по сеоским кућама. Задругари се, до душе, беху разишли којекуд послом, старији по њивама,