Подиже руку и, гладећи брчиће, замисли да и он није сасвим сиромах, да је образован, да има будућности, да је можда њима сасвим раван. Узе округло огледаоце, које носи сваки млади сељанин, и погледа у њ. Ватрен му поглед паде на бледо лице. Уозбиљи се, кад опази да му црте показују трагове душевне и телесне малаксалости.

Он се зачуди томе, јер није знао, да му је нејака душа загазила била у једну од највећих борби у животу.

Погледа замишљено преда се.

Тада спази белу хартију што је лежала неколико корачаја пред њим на земљи. Подиже је. Било је писмо отпечаћено.

— Шта си ту нашао, Павле? — упита га неки његов друг.

- Не знам.

— Ја знадем, — рече нека старица, која је ту стојала близу, наслањајући се о један повећи штап. — Ту је књигу изгубило оно девојче, кад се попе у кола.

— А што јој ти не рече?

— Стара сам, синко. Док се сетих, одоше кола. Ја шта ћу. Остарела ти је мајка, синко. Бапска посла, велиш. Хај, хај! — и отклеца.

Павле је међутим већ прочитао натпис на писму и усплахиреним болним лицем гледао у завој на коме крупним словима исписано стојаше:

„Милостивој и високородној госпођици Грофици Агнеши Јанковићевој у Пешти“.