га је да пре стигне тамо, но што ће млађи ући да распремају. Прозори су били отворени, али у соби се још осећаше онај сладак и тежак мирис. Као да га је тај мирис опијао, или можда од неспавања, осећаше да му је глава тешка. Пола вољно а пола невољно приближи се постељи где је девојче спавало. Упутио се право тамо, јер као по нагону погодио је која је била то постеља. Кад стаде до ње, угледа на сточету цртеж. Био је довршен и скоро до ситница израђен, а престављао је механу и околину. Уздрхталом руком узе хартију и прегледа је. Доле у углу било је крупним лепим потезима њено име и јучерашњи дан забележен. Ништа више. Презимена не беше, а он га је тако јако волео сазнати.

Без размишљања узе цртеж, да га присвоји и сачува. Та можда је и ово била пажња из захвалности њему намењена.

Али откуд би она могла претпоставити, да ће он први ући у собу и први наићи на ову лепу стварчицу? Не. Одбаци ову мисао као сувише претерану, сувише неозбиљну, и изиђе из собе носећи собом хартију.

Пред механом опет застаде и погледа на ону страну, камо су кола одјурила.

То су били, нема сумње, неки врло богати странци, свакако из Австрије; ваљада каква угледна трговачка породица, чији је син у далекој страној служби, и који су могли дозволити себи овако необично и скупо задовољство.