нешто са месечине у засенак, где се сакри под гомилицом камења: затим наста мир.

Иза куће у двору а у сјајној месечним стојао је непомично Павле. У оним собама на углу, близу њега, починули су странци, управо странкиње, за које се он био заузео, да би провеле једну мирну ноћ у овом незнатном и забаченом кутку света, одакле је хтео да не понесу рђавих утисака, ако већ неће имати пријатних успомена — као он.

Јер он ће се за задовољством сећати ове вечери, мишљаше. Можда је ову мисао изазвала с једне стране велика противност између овог скученог југословенског живота, а с друге стране поглед на ове представнике далеке и напредне културе, овде, на лицу места; можда је то учинило и изненађење којим га обузе ова велика супротност, или можда велика умиљатост и велика отменост ових благословених лица, благословених богаством, угледом, лепотом, младошћу и племенитошћу.

Лепоте беше у свакој ових особа; и у оној крупној, која је била, нема сумње, најугледнија међу њима, и у оној најмлађој... најлепшој, најсјајнијој, најмилијој, најдражој.

Ту поплашено застаде.

Ове су га мисли тако брзо спопале, да се тога сетио тек кад су га већ освојиле.

Али је било доцкан.

Са сјајним успламтелим погледом бојажљиво се осврте према оном прозору, иза којег лежаше она лепа мила млада.