II

БДЕЊЕ

Ноћ је била дивна, ведра, мирна.

Полагано ућута врева на улици и шум у авлији. У аровима неста лупе, а у кући хода и гласка. Једнолики кораци чувара, тихи по прашњаву тлу, чујаху се неко време у околини, али наскоро нестаде и тога. Пси се повукоше у удаљеније кутове дворишта; петли огласише своје прве песме, па умукоше; блејање уморене јагњади ишчезе. Једва се каткад из даљине зачује крик совуљаге, али све тише и тише и све даље. Одовуд одонуд, где спаваху људи, уздиже се још по један уздисај; кроз ваздух још по који пут прелете са зујањем задоцнела буба у очајној хитњи својој, а у мотрењу за заклоном, ударајући о стреху и у паду наново отпочињући свој ужурбани лет; преко осветљене авлије пређе још једном обазриво мачак; још једном скокну