— Имаће за сваког. — учини младић.

Госпођица сестра замоли га да јој да неколико упустава о народу и о крају и забележи име варошице (Battotchinna) као и околних села и назива. После су се и остале умешале у разговор; волеле су да сазнаду што о живовању становништва; о оделу женскиња; о украсима и накитима народним: о намештају кућевном и о домазлуку. Млада девојка, што су је звали Агнешом, оде доле пред механу у пратњи једног од господе, где је наставила цртање. Стара госпођа разговарала се са господином бароном. Младић, ма колико да је пазио да ухвати какву реч тога господина, по којој би могао сазнати што о реду госпођа, није успео, јер је морао одговарати на питања мале женске и госпођице. Када су разговарали о накитима, стара им се госпођа такође придружи и примети, да и оне имају код куће неколико лепих старо-српских накита, али се ти овде можда више не носе. Ипак би она хтела, рече, да има неколико лепих везова и тканина, па, ако би младом господину било могуће, могао би им набавити које; оне, до душе, то сад не би могле понети собом, али по свом повратку у отаџбину обратиће му се писмено, ако се он још буде бавио овде.

— Лако је могуће, да ћу остати ту, — одговори младић.

— Зашто; зар не мислите више у иностранство? — упита сестра.

— Мислио сам, госпођице, али изгледа