— Да, да, то почињемо да опажамо, — умеша се госпођица Јулија.

Младић јој се лако поклони, јер је осетио да је комплименат важио њему.

— Једино, — настави он, — могли бисте имати испод Врања до Скопља непријатности; зато ће боље бити да се обратите Врањанском паши за јаку ескорту.

— Ми смо се унапред прилично обавестили о предузетом путу. За турске власти иначе носимо собом упуства за нашу сигурност, у Београду пак, као што видите, дадоше нам добре браниоце.

Павле погледа коњанике, а по њихову броју и оделу виде, да су више из почасти но по потреби додати путницима. То му још већма пробуди радозналост.

— Чудо, те сте изабрали овај пут.

— Ја сам предлагала пут лађом преко Трста, али сам пропала, јер је против мене била огромна већина у породици.

— Вараш се, мамице, опрости, — рече јој кћерка. — Није то била само већина: сви су били против тебе; ти си остала усамљена са својим предлогом.

— Да, управо је тако. Лепо; сада та твоја већина нека се намести како зна по тврдим одрима, каквих ће бити по свој прилици мање по броју него што нас има; ја за себе задржавам право на један цео целцат у коме желим бити сасвим „усамљена“.

— О, за мене и за госпођицу доста је један, — одговори јој сестра.