да му се одуже. Но то би значило да су странкиње високог положаја. Свакако награда казивала је, да су при томе имале у виду и његову образованост. Тиме охрабрен он запита:

— Хоћете ли још даље од Ниша, госпођо?

— Да, господине. Идемо да посетимо мога сина, који је тамо негде у неком егзотичном заступништву постављен. Моја настрана сестра наведе ме, да учинимо овај вратоломан пут преко средине Балканског Тропоља. Њојзи се допадају оваке авантуре... Није чудо. — дода полугласно, — она је још неудата, те од дугог времена...

— Дивота је ово. — потврђиваше „настрана сестра“.

— Прекрасно! — придружи јој се госпођица.

Најмлађа је ћутала, али се по њену веселом лицу видело, да ни она није на страни своје забринуте матере.

— Усуђујем се и ја да се придружим госпођици сестри, милостива госпођо, јер ћете имати врло занимљив пут, који ће вам по гдегде опсенити око и занети душу.

— Верујем, господине, верујем, — одговори стара госпођа са комичном забринутости, — ако нам до Солуна не измакне душа.

— Неће, госпођо. Ви ћете ићи врло живим друмом, кроз питому Моравску Долину, преко Грделичког Кланца поред Врања кроз Мораву у долину Вардара; ту живи народ питом и услужан.