Немца странца, а пола у Немачкој где сам провео једну годину.

— Ви сте, дакле, видели прилично света, па биће вам познато, како се осећа путник у туђој земљи, нарочито кад је у неприлици. Ви ћете, дакле, моћи појмити, колико смо вам много захвални на вашој љубазности. Ми смо слабе женске и осим тога ми смо овде на прагу Истока, а ја сам на овај пут пошла са много бриге, зато ми ваша помоћ изгледа као прави спас. Молим вас, примите што од нас за успомену.

Павле устукну један корак и поцрвене. Госпођа је приметила да је отишла даље но што је било потребно. Али она се толико била обрадовала младићевој појави, да јој је њена понуда изгледала природна; сад већ није могла натраг, те се потруди да јој да пријатан облик. Она рече:

— Ви сте млад човек, и ја се надам да нећете одбити какав мали спомен од једне младе девојке, која вам га нуди из захвалности. Агнеша, је ли овде твоја мала слика у златном медаљону?

— Није, мамице.

— Онда... шта би могли... Ah, que donner? (Ах, шта да дамо?)... Подај господину, ево, твој крстић.

Девојка устаде, скиде с врата скупоцен крстић урешен драгим камењем, на златном ланчићу, и смешећи се предаде му га.

— То смо требали да вам предамо сутра при растанку, — објашњаваше мајка, — али