— Ипак бих вас молио за дозволу, да се за пола сахата могу удалити: вратићу се.

Госпођа као да је погодила његову мисао.

— Ви хоћете да се преобучете; није потребно; ваше је одело врло живописно, останите тако.

— Ах, јест, —- потврђиваше госпођица, — врло живописно и прекрасно (allerliebst!!)!

— И приђите ближе.

Младић је био одевен у свом сељачком оделу, као што га носе сви Србијански ђаци из унутрашњости, кад дођу на одмор својим кућама. Овај се обичај одржава и данас често и по варошима, а у оно доба то су чинили без изузетка сви. Он је сада мислио да оде неком свом познанику у варошицу, да позајми пристојно варошко одело, те да у њему наново изиђе пред странце. Но како су га сад позвале пред себе, он се попе на доксат стидљиво. Очекивао је запиткивања и бојао се као пред испитом.

— Извините, господине, — проговори најпре мања сестра, — нас јако интересује, како је то да сте ви ту?

— Ја сам одавде родом, милостива госпођо.

— Одавде? Одакле?

— У оближњем селу ми је кућа родитељска. Син сам богатог сељака и одао сам се науци, као што се код нас каже. Имам помоћи и од државе, те с тиме живим у Паризу.

Госпође се згледнуше.

— А где сте научили немачки?

— Пола у Београду где сам седео у кући