пред степенима а са фесом у руци, саопшти најстаријој госпођи ковачево мишљење и додаде, да сажалева што ће за ову ноћ бити задржани с пута.

И ако је ово саопћење требало да буде по друштво врло непријатно, оно учини такав утисак само на ону крупну госпођу, која се брзо диже са свога места и запита, да ли би им он, господин Ђурић, могао наћи каква иоле мало погодна кола, са којима би могли продужити пут. Али је и то било немогуће. После мало времена проведеног у безуспешном трагању, друштво би принуђено да преноћи ту.

— Боже мој, а где ћемо спавати?

— Механџија има неколико чистих соба на расположењу, — тешио је младић.

— Јесмо ли бар поуздани овде ноћу?

— Као код своје куће, госпођо; ви сте усред Србије.

Убедљив, поносит тон младићева одговора учини, те се госпођа предаде судбини. Госпођица међутим непрестано узвикиваше:

— Прекрасно, прекрасно!

Господин из страног друштва упита младића:

— Молим, где су нам собе?

— Сад ће их спремити. Има две са улице, а две са двора; које желите?

— Које нам ви препоручите.

— Онда оне са двора.

Младић хтеде да иде.

— Молим. — рече стара госпођа, — немојте ићи, ви сте нам потребни.