Господин барон одговори са киселим осмејком:

— У главноме јесте тако, госпођице Јулијо; само ми се чини да ћете ми ви до Солуна извадити и оно мало душе, што ће ми ови друмови још оставити.

— Јако вас жалим, господине бароне, — одврати госпођица, — јер ће на даљем путу Јегејско Море докусурити све друго.

— То ће рећи, — рече барон, — истрешће ми и остатак душе.

— Не, — одговори госпођица смејући се, — оставићу вам толико, колико да можете подносити и морске буре, само будите учтиви као овај младић.

— О, не можете ме начинити суревњивим; тај ће остати ту.

— Ко зна; — рече мала сува женска, — ето, госпођица хоће да га позове.

— Збиља, учинићу, ако желите.

Најстарија нестрпељиво прекиде разговор:

— То сте ви, који желите, госпођице; ми ћутимо.

Затим продужи гледати кроз лорњон на ону страну, одакле се надала помоћи.

Међутим је услужни младић нашао ковача, довео га и показао му штету, препоручујући му да се што пре прихвати посла. Но овај махну главом и изјави да му треба радити бар пет сати до касно у ноћ, те му није могуће свршити оправку а да господа продуже пут још данас.

Павле Ђурић у пристојној даљини, доле